Slovenija

• 

U tim nevjerojatnim strahotama koje je činio jugoslavenski komunistički režim, pojedinci su ipak preživjeli, »uskrsnuli od mrtvih«, i iznijeli svoje doživljaje. Među takvima je i Slovenac Milan Zajec koji je nakon Drugog svj. rata živio u Clevelandu.

Dao je svoje svjedočanstvo slovenskim novinama Ameriška domovina (br. od 3-13. ožujka 1975) i srpskom listu Iskra (Munchen, br. 578 od 15. svibnja 1975), odatle ekavica i srbizmi u tekstu. Strijeljan je u Kočevju, Slovenija. U to je vrijeme strijeljano oko 12.000 slovenskih domobrana.

“IZ GROBA JE USTAO I HODA MEĐU NAMA”

Milan Zajec bio je strijeljan u Kočevju. Samo nekim čudom nije bio pogođen metkom, i u mrtvačku jamu su ga za sobom povukli njegovi poginuli prijatelji, povezani zajedno s istom žicom za ruke, i njemu je uspjelo spasiti se te kasnije stići u slobodan svijet. Navodno, ima na svijetu takvih “sedam Slovenaca” (a ima takvih i Hrvata), “sedam Lazara” koji su uskrsli na novi život, da svjedoče o Velikoj Tragediji.

Englezi su njegovu grupu izručili jugoslavenskim pratizanima.

“Postrojili su partizani nas četiri po četiri i bilo nas je toliko da su prvi bili već u gradu dok su drugi još stajali na stanici. Računam danas je bilo oko 1.600. Sa nama su išli istim golgotskim putem i hrvatski domobranci. Terali su nas kao goveda u zgradu kočevske gimnazije. Vapili smo za gutljaj vode, a nismo ga dobili. Legli smo tako natrpani da nije bilo praznog mesta. Još pre toga, sve su nas pretresli do gole kože.

PETORO BRAĆE NA PUTU U SMRT

Posle deset minuta pozovu nas u susjednu sobu za doručak. Na stepenicama sretnem Lesarja Janeza iz Zagorice, koji mi kaže da su moja tri brata u gimnazijskom dvorištu. Istina, tamo je bilo oko stotinu Domobranaca i među njima moja braća Tone, Nace i Stane, dok je brat Janez bio još u zgradi.

Ja sam želeo da vidim još svoju braću i opazio sam ih. Blizanci, Tone i Nace bili su vezani zajedno, a Stane je bio vezan sa Križnikom Lojzetom, rodom iz Kostanjevice. Mene su braća takođe opazili, jer sam se ispeo u kamionu kolikogod sam više mogao. Njih su natovarili na četvrti kamion. Sa osmehom su mi kazali sve što su htjeli: da budem miran, jer ćemo se videti na drugom svetu, gde će biti bolje…

Brata Jožeta nisam video. Bio je u grupi za nama i u Kočevskom Rogu pao je u istu jamu kao ja i moja braća – mi pre podne, a on popodne.

Dana 2. juna 1945. bilo je tako divno prolećnje jutro, kakvo ja nikad do tada doživeo nisam.

Kad smo se približili strelištu, čuli smo pucanje iz mitraljeza i pušaka i praštanje bombi, a što smo dolazili bliže, čuli smo i divlje uzvike krvnika i na kraju vapaj ranjenih domobranaca, koji su molili za pomoć. Klicali su Bogu i Mariji, jer niko drugi im ne bi mogao više pomoći niti ih čuti, jer je sva šuma je bila gusto posednuta od najpoverljivijih komunista. Uzdisali su čak i oni koji su ležali na patosu kamiona i morali snositi težinu onih, koji su bili nabacani preko njih. Tada se oglasio domobranac rodom iz Notranjih Goric kod Brezovice, otac petoro dece, tešeći nas da budemo mirni i pribrani, iako idemo u smrt, jer i on sam sve to snosi smireno. Za sebe mogu reći, da se smrti nisam plašio, već sam se bojao mučenja od strane komunista.

Sve se ovo događalo u prvu subotu, 2. juna 1945. godine. Zato je već pomenuti Tone Hočevar kazao: “Nekada smo prve subote išli na pričešće, a danas će nas pričestiti sama Majka Božja Marija” Čak i partizani su se posle ovih reči utišali, uzdržavajući se od bilo kakve primedbe…

Oko 30 metara pred jamom odrešili su nas i svaki od nas je morao brzo svući svo odelo, ali su poneki ipak uspeli sačuvati po koji deo odeće na sebi. Kad smo već bili potpuno goli, opet su nam zavezali ruke na leđa. Zatim su nam partizani s noževima i batinama pokazivali put ka grobu.

U jami nas je ostalo osamnaest živih. Ležali smo sporedno u rovu, svi na okupu, jer nam je bilo hladno, tako da smo zubima cvokotali, iako je bio mjesec juni. Pored toga smo još bili i bez odeće, žedni i gladni. Jama je bila na vrhu uzana, znatno uža nego na dnu. Na dnu je ležalo deblo, približno 80 cm. u prečniku. Mi, koji smo još imali malo snage, svakog ubijenog koji je imao još nešto na sebi, svukli smo i samo se odeli, a ranjene smo previli. Svakome smo ruke odrešili ako se moglo; samo onima u sredini jame nismo to mogli, jer tamo su partizani streljali sa mitraljezima i bacali bombe.

Bilo je među nama vojnih sveštenika, koji su pojali pogrebne pesme i molitve, tako da je bilo stravično slušati te glasove na slovenačkom i latinskom jeziku. Mnogi od onih koji su umirali, molili su na sav glas: ‘Oprosti im Bože jer ne znaju šta rade! Nijedna psovka nije se čula u jami.

Streljanje je trajalo 2. juna i u nedelju 3. juna, ceo dan, a u ponedeljak samo pred podne…

Ždrelo jame partizani su čuvali i danju i noću. Čak i preko noći su pucali u jamu sa mitraljezima i bacali bombe. Zapomaganje umirućih bilo je neopisivo.

5. juna nastala je izvan jame potpuna tišina. Nas petorica, koji smo bili lakše ranjeni i koji smo mogli da hodamo, čekali smo trenutak kad bi mogli da izađemo iz jame. Trećeg dana smo pronašli još jedan sporedni rov, dugačak otprilike 10 metara, ali iz njega nije bilo izlaza.

Nekome između nas uspelo je da se dovuče do ivice jame, gde su ga zgrabila tri partizana, te ga pitali: Šta si ti? Rupnikovac ili ? Odgovorio je: Domobranac sam, posle 10 minuta je bez pucanja pao u jamu mrtav. Zaklali su ga. Tako smo ostali još nas četvorica, koji s mogli da hodamo.

Znam da sam te večeri pokušao izaći iz jame, ali čim sam se malo pomerio pao sam u nesvest. Probudio sam se tek sledećeg dana. Bio sam uveren  su se drugi spasli i da sam sam ostao među mrtvima, pa se zbog toga nisam uznemirivao. Počeo sam i rukama i nogama ići napred i dosta brzo sam došao na svetlo. Usput sam naišao na mrtvog Vinka Mravljeta za njim drugog, pa zatim trećeg, svi su mrtvi. Jedan rodom iz Rudnika kod Ljubljane – imena mu ne znam, jer u jami smo ga zvali ‘Rudnik’ – bio je još živ i čekao pored otvora kako bi mogao izaći napolje. Kad me je video začudi se, jer je bio uveren da sam umro. Kazao mi je, da je spolja još uvek straža i da s vremena na vreme još uvek bacaju bombe u jamu. To isto jutro su bacili u jamu još tri ranjenika.

Dan je protekao u čekanju da bi se spasli iz jame. Žeđ smo gasili tako, što smo lizali stalagmite, a usta smo vlažili našom vlastitom mokraćom. Glad smo utolili s malo mesa od mrtvih domobranaca.

Kada se počela spuštati noć nagovorio sam “Rudnika” da pokušamo izaći. Nije mogao, jer se osećao sasvim slab. Ja sam se popeo na drvo, koje je bilo palo u jamu. Bila je već tama kada sam se izvukao iz jame. Pri izlazu je bilo toliko mnogo muva da sam imao osećaj kao da hoće da me gurnu nazad u grob. Čuo nisam ništa, jer mi je sve bilo uzavrelo u glavi. Pred jamom bio je neko obešen za noge u grmu. Izbegao sam ga, spuštao sam se niz dolinu. Ne da se reći, kako sam udisao svež vazduh. Išao sam prečicom po šumi, sretajući divlju prasad, koja me nije uznemiravala. A nisam ih se ni plašio, već sam samo od komunista imao strah.

Drugi dan popodne između 4 i 5 sati došao sam u selo Koblere. Usput sam gasio žeđ rosom, a hranio sam se sa kiseljakom. U Kobleru blizu Kočevja bilo je puno komunista. Sačekao sam da padne noć i u mraku se približio selu. U jednoj kući sam dobio vodu, jaje i krompir. Odatle sam otišao prema selu Otavice, gde sam stigao oko dva sata po ponoći. Primila me je vrlo dobra familija gde sam se pet dana odmarao i oporavljao…

Iz jame sam izašao 6. juna oko 9 časova uveče. Potom sam se krio po Dolenjskim šumama do 1. aprila 1946. godine. Tada sam preko Ljubljane, Brezovice, Vrhnike i Horjula otišao u Trnovsku šumu. Granicu sam prešao između Sv. Gavrila i Sv. Mihajla i došao u Goricu 4. aprila 1946. godine.”

MILAN ZAJEC

Izvor: Ante Beljo, Yu – Genocid Bleiburg i Križni put Udba, Zagreb – Toronto, 1990.

Vinko Nikolić, Bleiburška tragedija hrvatskog naroda, Munchen – Barcelona, 1976.

Uredništvo/komunistickizlocini.net